Bora Đorđević: Pevaću do poslednjeg daha

Izvor: Danas.rs
Postavljeno 09 Aug 2010

Osnivač i frontmen kultne domaće rok grupe Riblja čorba tokom fotografisanja nije propustio priliku da ponosno pokaže tetovaže (grb Srbije na levoj ruci i sveti arhangel Mihail na desnoj) koje jasno ukazuju na njegovu nacionalnu pripadnost i veru.

Iako je poslednjih godina poznat i po psovkama u razgovorima za medije, ovaj put nije posegao ni za jednom oštrom rečju, konstatujući da je „Danas ipak kulturna novina, uprkos tome što je na potpuno suprotnom političkom polu“.

Da li vam je bavljenje politikom donelo više štete nego koristi?

- Apsolutno više štete. Gomila ljudi mi je govorila: „Šta ti je to trebalo?“. Gomila ljudi mi i danas zamera: „Ma šta ćeš ti u politici, pa ti si rok muzičar“. Ja im obično odgovorim: „Svako ima pravo da navija za koga hoće. Neko navija za Zvezdu, a neko čak i za Partizan“. Svoja politička ubeđena ne bih nikada menjao, ali tačno je da mi je bavljenje politikom štetilo. I dobro je da mi ljudi to kažu, dok mi zameraju bavljenje politikom. Dobro je sve dok mi ne negiraju umetnost. Gadno bi bilo kada bi govorili: „Borine pesme ne valjaju zato što se on bavi politikom“. Tada bi mi bilo veoma neprijatno. Ni ja ne moram da cenim neke svoje kolege, ali uvek ću da cenim njihovu dobru muziku – priča Đorđević.

Utisak je da vam uloga opozicionara više leži. Da li biste ponovo prihvatili neku funkciju u vlasti?

- Ima i toga… Prija mi što sam opozicija ponovo. Bilo mi je lepo kada sam bio savetnik ministra za kulturu. Tada sam volontirao i ponosan sam na taj period svog života. Mislim da sam tada uradio par korisnih stvari za kulturu. Mada, teško je da bih se ponovo prihvatio tako nečega jer politika ipak zahteva celog čoveka. Prihvatio bih možda nešto manje obavezujuće. Toliko posla imam trenutno da padam na nos od umora, pa bi i verovatno i takva ponuda morala da sačeka.

U Sloveniji je prošle godine objavljena poštanska marka sa motivima vezanim za Riblju čorbu. Imate li utisak da je upravo zbog bavljenja politikom vaša muzika ovde postala manje cenjena nego u regionu?

- Niko nije bio prorok u svom selu. To je velika čast koju je Slovenija ukazala meni i grupi.. Iskreno ne znam da li postoji još neki bend na svetu kome je objavljena poštanska marka. Ne znam ni da li postoji bend na svetu koji može na koncertu da započne bilo koju svoju numeru, a da narod otpeva celu pesmu do kraja. Tako da imam razloga da budem ponosan na neke stvari koje sam do sada uradio.

Koncert sa Cecom Ražnatović ispred Skupštine za Srpsku Novu godinu 2007. godine mnogi su videli kao pobedu turbo folka nad rokom. Kako danas gledate na taj nastup?

- Jaka stvar. Ponovio bih bez problema. Milion puta sam svirao zajedno sa narodnjacima u inostranstvu, a ovo je možda prvi put bilo za Beograd. Jeste bilo specifično, ali bila je Nova godina i red je da se ljudi raduju. Ima i toga da su mi neki fanovi zamerili. Normalno. Mada ipak mislim da mi većina ne zamera.

Do sada se pojam nacionalizma u Srbiji vezivao za turbo folk zvuk, a vi ste prvi i jedini rok muzičar sa takvim stavovima. Mogu li rok zvuk i nacionalizam u isti „koš„?

- Kao prvo, biti nacionalista nije ništa ružno. To samo znači biti pripadnik svoje nacije, ne mrzeti druge. Ono drugo se zove šovinizam i to je svima jasno. Mislim da nisam usamljen. Svoje stavove se ne plaši da iskaže ni Cane (Zoran Kostić, frontmen grupe Partibrejkers). On je takođe otvoreno veliki Srbin. Ostali se međutim plaše da će im to štetiti poslu i da neće moći da idu po drugim sredinama. Evo pre neki dan smo svirali u Portorožu i došla je ekipa Torcide (navijača Hajduka) iz Splita. Došla je jedna ekipa Srba iz Hrvatske koju su inače deklarisani Bed Blu Bojsi (navijači Dinamo Zagreba) I tako jedni tokom svirke viču: „Boro Srbine“, a sa druge strane čujem: „Boro Ustašo“, a svi su ostali do kraja koncerta.

Riblja čorba je prošle godine proslavila 30 godina. Koliko još planirate da traje i razmišljate li uopšte o penziji?

- Ma kakvi. Pevaću do poslednjeg daha. Mada, evo sad mi treba, dan, dva da se odmorim, tako je to kada zaređam nekoliko nastupa. Proslavu 30 godina grupe hteli smo da pravimo na Marakani i maltene smo već sve ugovorili, ali nažalost na kraju smo odbijeni zbog bojazni da ćemo kao Čola i Ceca uništiti travu, a bio je red da je jednom i mi malo izgazimo. Onda nam je Arena ostala kao alternativa, a na tom nastupu praktično smo već ušli u 31. godinu. Eto, došli smo u to doba da već lažiramo, smanjujemo godine. Šalim se, trebalo je ipak veličanstveno obeležiti jubilej, da pokažemo da još nismo otpisani.

Mnogi su vas mnogo puta otpisivali u muzičkom smislu. Da li ste i sami nekada pomislili da je kraj?

- I sam sam sebe otpisivao nekoliko puta. Kada smo 2006. svirali u Areni padale su opklade da li ću uopšte izdržati koncert. Bio je jedan momenat kada sam bio krajnje malodušan i prema sebi i prema Čorbi. U ratno vreme, izdali smo album“Labudova pesma“ koji nikada nije bio adekvatno promovisan. Sam rat je krajnje depresivna pojava i tada sam mislio da će taj album biti moja „labudova pesma“. Najdraže mi je bilo kada smo u postavi sa Čuturom (Nikola Čuturilo) i Džindžerom (Vidoja Božinović) objavili album „Istina“. Pre toga su nas svi otpisali, a onda je usledio veliki „kambek“ gde je „Anđeo“ kao pesma nažalost pojeo sve ostale na tom albumu, a na njemu ima mnogo kvalitetnih numera. Ta postava Riblje čorbe je apsolutno prašila, kao i ova sadašnja koja traje već 27 godina.

Zapitate li se ponekad da ste mogli biti „pekar, lekar, apotekar…“ umesto muzičar?

- Kako da ne. Ma shvatio sam da mogu da radim bilo šta, što da ne… Evo, pišem kolumne za pojedine novine, član sam Udruženja književnika, čak i Udruženja slikara… Moj prvi posao u životu bio je stolarski, a bio sam i moler. Ništa mi od toga nije teško padalo i mislim da mi ni sada ne bi bio problem bilo čime da se bavim.

Publika će uživo moći da vas čuje u avgustu na Bir festu. Basista Riblje čorbe Miša Aleksić najavio je da očekuje 200.000 ljudi. Pred koliko ste ljudi najviše svirali?

- Zavisi da li sa plaćenim ulaznicama ili bez. Sa plaćenim ulaznicama bilo je Ušće gde smo imali između 40.000 i 50.000 ljudi. To je bila celodnevna žurka na kojoj se slavilo 20 godina Čorbe i 20 godina Zabranjenog pušenja. A bez plaćenih ulaznica verovatno je ta Nova godina sa Cecom u Beogradu. Tu je bilo jako mnogo ljudi. Žao mi je što nam je vreme ograničeno na Bir festu. Probaćemo na neki način da iznenadimo ljude.

Reklame

Ostavite komentar