Pritajena klasika, skriveni rok

Izvor: Danas.rs
Postavljeno 28 Feb 2011

Vanesa Mej svoju violinu smatra „teškim“ oruđem, onoliko i onako koliko je to gitara u “teškom roku”.

Dok je posmatrate kako šparta s jednog na drugi kraj scene Beogradske Arene, sa svojim rok bendom i domaćom podrškom Metamorphosis iza, iz glave vam ne izbijaju rok ikone poput Mika Džegera i inih koji svoju koncertnu atletiku upražnjavaju na gotovo istovetan način. Ili, hm … možda ipak malo autentičnije.

Bilo kako bilo, Vanesa Mej dolazi iz seriozne muzike i njeno baratanje instrumentom u tom smislu je za svaku hvalu, specijalno razmatrano u ambijentu koji u sebi spaja prijemčivu pop verziju klasike i roka, podstaknutu još mnoštvom elektronike i savremenih tehnologiziranih efekata. No, sadržaj njene repertoarske faune sugeriše naprotiv jedan baš starinski ugođaj koji očigledno blagodari kako pravovernom umetničkom obrazovanju tako možda i porodičnoj diskoteci roditeljske generacije – otuda uvodni Vivaldi i Bahov Preludijum E-dur, kao i finalna Tokata i Fuga d-moll, ali i „Hocus Pocus“ grupe Focus sa sve senkama vetrenjača u pozadini – numera koju, ruku na srce, teško da igde i ikako više možete čuti uživo. I uopšte, celo raspoloženje u kojem Vanesa Mej uzmahuje gudalom visoko, pritiskajući pedale na sceni po ugledu na Džimija Hendriksa, te u društvu svog šarolikog benda, koji u sebi spaja sve žanrove, prolazi kroz predele sopstvene karijere, veoma mnogo, specijalno u prvom delu koncerta, podseća na nekakve Led Zeppelin koji su se latili baroknog „concerto grosso“. Vangelis, orijentalni folklorni momenti, prakse nežnijih „heavy metal“ bendova u nameri i maniru, Hačaturijan a la Chemical Brothers, tango, bolero i Kuba kao zalog čulnosti i ponovo rokerski odlučna završnica sa Prokofjevom.

Reklame

Ostavite komentar